На Давидову страну су прешли и неки Гадовци, који су дошли у његову тврђаву у пустињи. Били су то храбри јунаци и врсни ратници — вични штиту и копљу. Лица су им била као лица лавова, а били су брзи као газеле по горама:
Давид је изашао да их сусретне, па им је рекао: „Ако сте дошли к мени с добром намером да ми помогнете, ја ћу се удружити с вама. Али ако сте дошли да ме издате мојим непријатељима кад су ми руке чисте од насиља, нека Бог наших отаца погледа и пресуди.“
Тада Дух обузе Амасаја, главара тридесеторице, и он рече: „Твоји смо, Давиде, с тобом смо, сине Јесејев! Мир, мир теби, и мир онима који ти помажу, јер ти Бог твој помаже!“
И неки од Манасијиних синова су пребегли Давиду, кад је дошао с Филистејцима да ратује против Саула. Ипак, није им помогао, јер су га филистејски кнезови, након већања, отпустили, говорећи: „Он ће пребећи своме господару Саулу, а ми ћемо за то платити својим главама.“
Кад је ишао у Сиклаг к њему су пребегли ови Манасијевци: Адна, Јозавад, Једиаило, Михаило, Јозавад, Елијуј и Цилтај, главари одреда од хиљаду у Манасијином племену.
Од Исахарових синова, који су умели да разумеју времена, како би знали шта Израиљ треба чинити, било је две стотине од њихових кнезова, и свих њихових саплеменика који су их следили.
А оних преко Јордана од Рувимовог и Гадовог племена и од половине Манасијиног племена, било је стотину двадесет хиљада наоружаних свакојаким оружјем за бој.
Сви су ови ратници сврстани у бојни поредак дошли у Хеврон потпуно решени да поставе Давида за цара над свим Израиљем; а и сав је остали Израиљ једнодушно хтео да постави Давида за цара.
Њима су се придружили и њихови рођаци из Исахара, Завулона и Нефталима, који су на магарцима, камилама, мазгама и воловима доносили хлеб, јела, брашно, смокве, суво грожђе, вино, уље, и мноштво волова и оваца, јер је било весеље у Израиљу.