па рекох цару: »Живео довека, царе! Како да ми лице не буде тужно када град у ком су гробови мојих предака лежи у рушевинама, а капије му је прогутала ватра?«
па одговорих цару: »Ако је цару по вољи и ако сам ја, твој слуга, стекао твоју наклоност, пошаљи ме у Јуду, у град гробова мојих предака, да га поново сазидам.«
Тада ме цар, уз кога је седела царица, упита: »Колико ће трајати твој пут и када ћеш се вратити?« И пошто је цару било по вољи да ме пошаље, ја му назначих време
и писмо за Асафа, чувара цареве шуме, да ми да дебала да направим греде за капије на тврђави поред Храма, за градски зид и за кућу у којој ћу становати.« И цар ми даде писма, јер је милостива рука мога Бога била на мени.
кренух ноћу са неколико људи. Ником нисам рекао шта ми је Бог ставио у срце да учиним за Јерусалим. Са собом нисам имао других јахаћих животиња осим оне на којој сам јахао.
Ноћу се упутих кроз Долинску капију према Змајевом бунару и до Сметлишне капије и прегледах зидове Јерусалима, који су били разорени, и његове капије, које је прогутала ватра.
Службеници нису знали куда сам отишао нити шта сам радио, јер још ништа нисам био рекао Јудејима, ни свештеницима, ни племићима, ни службеницима, ни другима који ће обављати радове.
Ја им рекох: »Видите у каквој смо невољи: Јерусалим лежи у рушевинама, а капије су му спаљене. Стога хајде да поново сазидамо јерусалимски зид, да више не будемо ругло.«
Када су за то чули Санвалат Хоронац, амонски службеник Товија и Гешем Арапин, почеше да нам се ругају и да нас исмевају. »Шта то радите?« питали су. »Зар се буните против цара?«
А ја им одговорих: »Бог неба даће нам да успемо. Ми, његове слуге, почећемо да зидамо, а ви немате удела у Јерусалиму, ни законско ни историјско право на њега.«