|
| 1 |
|
| А Јов је наставио своје казивање овим речима: |
|
| 2 |
|
| „О, када би ми било као који месец раније, као у данима када ме је Бог чувао; |
|
| 3 |
|
| када ми је светлила његова светиљка над главом мојом, по његовом светлу кад сам мраком ишао; |
|
| 4 |
|
| баш какав сам био у својим једрим данима, када сам у шатору своме с Богом близак био; |
|
| 5 |
|
| онда кад је Свемоћни са мном био и деца моја око мене! |
|
| 6 |
|
| Тад сам ноге у маслу прао и потоке уља цедио ми камен! |
|
| 7 |
|
| А када бих изашао на градска врата и на трг, ставио бих столицу своју; |
|
| 8 |
|
| младићи би ме видели, па би се повукли, а старци би устајали и стајали; |
|
| 9 |
|
| главари би причу прекидали, своја уста руком затварали; |
|
| 10 |
|
| утихнуо би глас владара, језик им се за непце лепио. |
|
| 11 |
|
| Блаженим ме звало ухо што ме је слушало, хвалило ме око што ме је гледало; |
|
| 12 |
|
| јер сам избављао убогога што ко бедник вапи, сиротога без помоћи. |
|
| 13 |
|
| Страдалников благослов био је на мени, а срцу сам удовице доносио песму. |
|
| 14 |
|
| Праведност бих узимао, она ме је одевала; правда ми је моја била ко одећа и ко турбан. |
|
| 15 |
|
| Слепоме сам очи био, хромоме сам ноге био. |
|
| 16 |
|
| Отац сам био убогима, незнанца сам на суду бранио. |
|
| 17 |
|
| Ломио сам вилице злотвору, из уста му жртву отимао. |
|
| 18 |
|
| А причао сам: ’У своме ћу гнезду да преминем, умножићу дане попут песка. |
|
| 19 |
|
| Мој је корен досезао воду, гране су моје преко ноћи росне; |
|
| 20 |
|
| Моја је слава у мени свежа, у руци је мојој увек млад лук.’ |
|
| 21 |
|
| Чекали су људи да ме чују, ћутали би да чују мој савет. |
|
| 22 |
|
| После моје речи нису узвраћали, по њима би мој говор капао. |
|
| 23 |
|
| Ко на кишу чекали би на ме, уста своја отварали као да сам дажд пролећни. |
|
| 24 |
|
| Веровали не би кад бих им се насмејао и ведрину мог лица нису потамнили. |
|
| 25 |
|
| Пут сам им бирао, попут кнеза сам седео; био сам као цар међу четама, као онај што жалосне теши. |
|
|
|
|