|
| 1 |
|
| Са очима својим савез сам склопио, па како бих онда загледао девојку? |
|
| 2 |
|
| Па шта то онда Бог одозго дели? Какво је са висина наследство Свемоћног? |
|
| 3 |
|
| Није ли то пропаст за злотвора и несрећа за покварењака? |
|
| 4 |
|
| Не види ли он путеве моје, зар не броји све моје кораке? |
|
| 5 |
|
| Ако сам се дружио с лажовима, ако ми је нога журила ка обмани; |
|
| 6 |
|
| нека ме измери на тасовима тачним, нек честитост моју Бог открије. |
|
| 7 |
|
| Ако је мој корак зашао са пута, срце моје повело се за мојим очима, за руке ми прионула љага; |
|
| 8 |
|
| тад нек жањем, а други нек једе, нек се моја летина почупа. |
|
| 9 |
|
| Ако ли је жена срце ми завела, ако сам ближњег свога на улазу вребао; |
|
| 10 |
|
| нек тад другом моја жена меље, у постељи других нека буде. |
|
| 11 |
|
| Али то би била гадост, баш кривица за осуду! |
|
| 12 |
|
| Да, била би то ватра која гута све до трулежи мртвих и спаљује сву летину моју. |
|
| 13 |
|
| Елем, ако сам се оглушио на тужбу слушкиње своје или слуге свога, када су се парничили са мном; |
|
| 14 |
|
| шта бих урадио када би Бог устао, кад би ми рачун затражио? Шта ли бих му тада узвратио? |
|
| 15 |
|
| Није ли онај што ме саздао у утроби и њих саздао? Зар нас није један исти начинио у стомаку? |
|
| 16 |
|
| Ако сам се оглушио на жељу сиромаха и расплакао очи удовици; |
|
| 17 |
|
| ако сам свој залогај хлеба јео у самоћи, а сироче није узело од њега — |
|
| 18 |
|
| јер је уз мене расло као уз оца још од младости моје, а удовици сам помагао још од како ме мајка родила — |
|
| 19 |
|
| ако сам видео страдалника неодевеног, ако нисам заоденуо убогог; |
|
| 20 |
|
| ако ме бедра његова благосиљала нису, ако се руном оваца мојих утоплио није; |
|
| 21 |
|
| ако сам одмахнуо руком против сирочета, а знао сам да на суду могу да помогнем; |
|
| 22 |
|
| нека ми рука из рамена отпадне и нек ми се шака преломи у зглобу! |
|
| 23 |
|
| Јер, дрхтао сам од Божије страхоте, пред његовим величанством не бих то чинио. |
|
| 24 |
|
| Ако сам се у злато уздао, сувом злату говорио: ’Поуздање моје!’; |
|
| 25 |
|
| ако сам се радовао свом великом благу, што ми је рука толико згрнула; |
|
| 26 |
|
| ако сам у сунце гледао док сија и у месец сјајни док путује; |
|
| 27 |
|
| ако ми се срце потајно заносило, па сам им руком слао пољупце са својих уста; |
|
| 28 |
|
| и то би била кривица што вапи за судом, јер бих тако порекао Бога са висине! |
|
| 29 |
|
| Елем, ако сам се радовао над несрећом душманина мога, ликовао кад га пропаст снађе; |
|
| 30 |
|
| нисам дао устима да згреше, да му клетву призивам на душу. |
|
| 31 |
|
| Нису ли људи из шатора рекли: ’Ко се још меса његовога најео није?’ |
|
| 32 |
|
| Придошлица на улици ноћ провео није, путнику сам отварао врата. |
|
| 33 |
|
| Да ли сам грехе своје прикривао као Адам, и кривицу крио у грудима својим; |
|
| 34 |
|
| јер сам се препао великог мноштва, страховао од презира у роду, па се ућутао и кроз врата не бих излазио? |
|
| 35 |
|
| О, кад би ме неко чуо! Ево, ово потписујем, па нека ме услиши Свемоћни, а ево и оптужнице што је тужилац против мене подигао! |
|
| 36 |
|
| Зар је не бих ја понео на рамену своме, на себе је као круну причврстио? |
|
| 37 |
|
| Рачун бих му положио за кораке своје, као владар бих му приступио. |
|
| 38 |
|
| Ако је због мене вапила земља моја и у глас плакале бразде њене; |
|
| 39 |
|
| ако сам забадава јео плодове њене и души њихових власника задао јаде; |
|
| 40 |
|
| уместо пшеницом нек уроди трњем и коровом уместо јечма!“ Јов је завршио своја казивања. |
|
|
|
|