Покушах да се разгалим вином – док је мудрост и даље управљала мојим умом – и да пригрлим безумље, да видим шта је добро да људи чине под небом за ово мало дана свога живота.
Не ускратих себи ништа што би ми очи пожелеле, не одбих себи ниједну насладу. Уживао сам у свему што сам чинио и то је била награда за сав мој мукотрпни труд.
Али, када сам погледао све што сам учинио и мукотрпни труд који сам у то уложио, све је било испразност – трчање за ветром. Никакве користи од тога под сунцем.
Јер, мудрога не памте дуго, баш као ни безумника, јер обојица ће бити заборављени после неког времена. Авај, и мудар човек мора да умре као и безумник.
Ко зна хоће ли он бити мудар или безуман? А ипак ће он располагати свиме у шта сам ја уложио свој мукотрпни труд и умеће под сунцем. И то је испразност.
Јер, човек се мукотрпно труди с мудрошћу, знањем и вештином, а онда све што има мора да остави неком ко се око тога није трудио. И то је испразност и велико зло.
Ономе ко му је по вољи, Бог даје мудрост, знање и радост, а грешнику даје задатак да сакупља и гомила богатство да би га предао ономе ко је Богу по вољи. И то је испразност – трчање за ветром.