„Сине човечији, реци тирском владару: ’Говори Господ Бог: Узохолио си се у срцу говорећи: „Ја сам бог; седим на Божијем престолу у срцу мора.“ Ипак, ти си само човек, а не Бог, иако свој ум изједначаваш с Божијим умом.
Био си у Едену, врту Божијем, сав окићен драгим камењем: рубином, топазом, дијамантом, хрисолитом, ониксом, јасписом, сафиром, малахитом и смарагдом; златом те уоквирили и извезли, учврстили их у дан кад си био створен.
Због обиља твоје трговине напунило се насиље у теби; згрешио си. Зато те збацих нечистог с горе Божије и уклоних те, херувиме заштитниче, исред огњеног камења.
Понело се срце твоје због твоје лепоте, упропасти мудрост своју због свог сјаја. И бацио сам те на земљу, пред цареве те земаљске поставио да те они гледају с презрењем.
Због многих твојих кривица, због трговине твоје непоштене, светилиште си своје оскрнавио. Зато сам запалио огањ посред тебе, и огањ те је прогутао; у пепео сам те претворио на очи свима што те гледају.
Реци: ’Говори Господ Бог: Ево ме против тебе, Сидоне, да се прославим усред тебе. И знаћете да сам ја Господ, када над њим извршим суд, и када покажем своју светост у њему.
Послаћу на њега пошаст, и крви ће бити на његовим улицама. Посечени ће гинути усред њега од мача, који ће их стизати са свих страна. Тада ће знати да сам ја Господ.
Дом Израиљев неће више имати трн који убада, ни бодљу која наноси бол; ниоткуда више неће бити оних који их презиру. Тада ће знати да сам ја Господ Бог.
Зато говори Господ: када скупим дом Израиљев из народа где су били расејани, и покажем на њима своју светост пред пуцима, тада ће живети на земљи, коју сам ја дао своме слузи Јакову.
И живеће спокојно на њој: градиће куће, садиће винограде и живеће безбедно, када извршим суд над свима који их презиру са свих страна. Тада ће знати да сам ја, Господ, њихов Бог.’“