У то време Израел није имао цара. А у то време је и Даново племе тражило за себе место где би живело, јер још није добило наследство међу Израеловим племенима.
Стога Дановци послаше петорицу ратника из Цоре и Ештаола, представнике свих својих братстава, да извиде земљу и истраже је. »Идите и истражите земљу«, рекоше им. Тако они уђоше у Ефремово горје, дођоше до Михејеве куће и тамо заноћише.
Она петорица пођоше даље и стигоше у Лаиш, где видеше да тамошњи народ живи спокојно као Сидонци, мирно и безбрижно. Били су богати јер им у земљи није ничега недостајало. Живели су далеко од Сидонаца и нису одржавали везе ни са ким.
А они им одговорише: »Спремите се, па да их нападнемо! Земља коју смо видели веома је добра. Зар ћете седети скрштених руку? Пођите онамо без оклевања и запоседните земљу.
Тада она петорица која су ишла да извиде лаишку земљу рекоше својој сабраћи: »Знате ли да се у једној од ових кућа налази наплећак, кућни богови и резбарен лик пресвучен сребром? Сада знате шта треба да урадите.«
а она петорица која су ишла у извиђање земље уђоше и узеше резбарени лик пресвучен сребром, наплећак и кућне богове. А свештеник је стајао са оних шест стотина наоружаних људи на улазу капије.
»Ћути!« одговорише му они. »Ни реч да ниси рекао! Пођи с нама и буди нам отац и свештеник. Зар ти је боље да будеш свештеник у кући једног човека него да будеш свештеник једног племена и братства у Израелу?«
Пошто су узели и оно што је Михеј направио и његовог свештеника, Дановци одоше у Лаиш. Нападоше његове мирне и безбрижне становнике, погубише их мачем, а град спалише.
Није било никога да их избави, јер су били далеко од Сидона, а нису одржавали везе ни са ким. Град је лежао у долини близу Бет-Рехова. Дановци потом обновише град и настанише се у њему.
Дановци поставише себи онај резбарени лик, а Јонатан син Гершомов, унук Мојсијев, и његови потомци били су свештеници Дановог племена све до времена изгнанства.