Али Саул је чуо да су Давид и његови људи откривени. Седео је с копљем у руци под тамариском на брду код Гиве, а око њега су стајали сви његови службеници.
Он им рече: »Слушајте, Венијаминовци! Хоће ли син Јесејев свима вама дати њиве и винограде? Хоће ли вас поставити за заповеднике над хиљадама и стотинама?
Јесте ли се зато сви заверили против мене? Нико ми не говори када мој син склапа савез са сином Јесејевим. Никог од вас није брига за мене и нико ми не говори да је мој син наговорио мог слугу да из заседе вреба на мене, као што то ради данас.«
»Зашто си се заверио против мене«, рече му Саул, »ти и син Јесејев? Дао си му хлеба и мач и питао ГОСПОДА за њега, па се он против мене дигао и вреба на мене из заседе, као што то ради данас.«
Ахимелех одговори цару: »Ко је од свих твојих службеника веран као Давид, царев зет, заповедник твоје телесне страже и човек веома поштован у твојој кући?
Зар сам тада први пут питао Бога за њега? Наравно да нисам! Нека цар не оптужује мене, свог слугу, или било кога из моје породице, јер ја, твој слуга, баш ништа не знам о свему томе.«
Онда нареди стражарима који су стајали крај њега: »Идите и побијте ГОСПОДЊЕ свештенике, јер су и они стали на Давидову страну! Знали су да је у бекству, а нису ми то јавили.« Али цареве слуге не хтедоше да дигну руку на ГОСПОДЊЕ свештенике.
Тада Давид рече Авиатару: »Онога дана када је Доег Едомац био тамо, знао сам да ће сигурно све рећи Саулу. Ја сам одговоран за смрт целе твоје породице.